“Pakao i raj su u tebi!” zapisao je stari Omar Hajam, sedeći u hladovini svog vrta u drevnom Samarkandu. Pisac, matematičar, filozof, astronom, čitač zvezda i ljudske prirode. Bogastvo njegovog lika bilo je ravno bogastvu tadašnjeg Samarkanda — grada na putu svile i ljudskih sudbina.
Jedan deo tog puta prolazio je i kroz današnji Uzbekistan. Zemlju gde su se smenjivala carstva drevnih ratnika: Aleksandra Velikog, Džingis Kana i velikog Tamerlana. Zemlju svile, pamuka, svilenih ćilima. Zemlju širokih osmeha i zlatnih zuba. Zemlju baktrijskih kamila, veličanstvenih medresa, zvezdanih opservatorija.
A šta je zemlja bez njenog naroda. Čudne lepote, mešavine azijskih i evropskih crta, jakih jagodica, kosih tamnih ili plavih očiju. Visoki, stameni, ponosni, gostoljubivi domaćini. Dobrodušni i vredni ljudi. To su Uzbeci.
Duh i mentalitet naroda upoznaćeš gde drugo nego na pijaci, srcu svakog grada. Mesto gde čovek može da sazna sta se desilo i pre nego sto se desi, gde se razmenjuju životne muke i veselja, gde se cenjka i pita za zdravlje. A stari trgovci Uzbeci, sa istančanim osećajem za ljudske slabosti, uživaju u nadmudrivanju i vrbovanju, dok se ti mučiš u začaranom vrtlogu svilenih marama, mirisnih začina i čarobnih ćilima.
I tako omađijan i zbunjen od istočnjačkog nadmudrivanja, sa večitim pitanjem da li si dobro prošao, odletiš na tom istom šarenom ćilimu i zastaneš, baš tu na sred Registana, glavnog trga drevnog Samarkanda. Diviš se prizoru iz 1001 noći. Tri prekrasne medrese stoje u polukrugu jedna pored druge, a najpoznatija i najlepša astronoma Ulugbega, gde su se budući naraštaji učili astronomiji, filozofiji, teologiji.
Produžiš dalje i tu je lepotica džamija Bibi-Hanum, posvećena ženi miljenici velikog Tamerlana, jedinoj sa kojom nije imao dece ali je beskrajno voleo. Žena koja uspe da osvoji srce ovakvog ratnika ne zaslužuje ništa manje. To je jedna od najvećih građevina Samarkanda, a samo njena glavna vrata imaju 35 metara visine. U njenoj blizini nalazi se i njen grob koje posećuju žene i mole se za svoje zdravlje i potomstvo.
Daleko od svoje miljenice nije mogao otići ni Tamerlan. U blizini sagradio je svoju veličanstvenu grobnicu dostoju vladara koji je sebe smatrao naslednikom Džingis Kana. Osvojivši Persiju, Indiju, Malu i Centralnu Aziju, porazivši Mameluke u Egiptu, planirao je i pohod na Kinu. Ali je preminuo iznenada par meseci pred početak istog.
Zagrobni život nije mogao dobiti lepši spomenik od Šah-i-Zinde. Mauzolejski kompleks iz 15. veka, oslikan živopisnim bojama u čoveku ne bude osećaj tuge, već divljenja i neke čudne životne radosti. Mesto gde su sahranjeni bliži rođaci Tamerlana i njegovog unuka Ulugbega, kao i Kusam ibn Abasa, Muhamedovog rođaka koji je prvi doneo islam u Samarkand.
Kao sto je Tamerlan bio neustrašiv u osvajanjima, tako je njegov unuk Ulugbeg bio zadivljen zvezdanim nebom. Čuveni astronom i matematičar, napravio je najveći instrument za merenje zvezda, sekstantom, u njegovoj opservatoriji u Samarkandu. Iako je ostao manje poznat na zapadu, njegovo ime ostalo je zabeleženo na nebu, na jednom od Mesečevih kratera.
Pada noć a iznad Registana sijaju zvezde, iste one koje je Ulug beg posmatrao iz svoje opservatorije. I važe iste životne istine, tada kao i sada. Opevane i u pesmama Omaja Hajama, velikog naučnika i ljubitelja života:
„Dan koji je proš’o nemoj ga hvaliti, sutra što ce doći, nemoj ga žaliti, na nedošlom nemoj i prošlom graditi, grabi sada, nemoj veka svog traćiti!”
Ključ je u tebi, pazi koja vrata ćeš otvoriti, raja ili pakla.
Više fotografija sa puta u Uzbekistan mozete pogledati ovde.
