“Čovek nikad ne putuje onoliko dugo kao kad je uveren da zna svoj put”, kaže kineska poslovica.
Pitam se da li bilo kod od nas zaista zna svoj životni put? Da li smo sigurni da će nam naši izbori destinacija, profesija, saputnika (sapatnika) dati život kakav zamišljamo? Život za pamćenje? Odvesti na zamišljeni cilj, odmorne, ispunjene, bez ijedne ogrebotine, dijareje, trovanja…?
Moguće je. Ali i izvesno da je sve neizvesno.
U kakvom god smo životnom “aranžmanu” na kraju, izvesna je potreba da radimo nešto što zaista volimo. U mom slučaju to bi bilo kretanje, izmeštanje, promena, luftiranje i iskorak u nepoznato. Putovanje.
Zbog želje da spoznam svet kakav jeste. Dok sam jos uvek tu, u prolazu.
Zbog uvida u bezbroj mogućnosti života. Koje ubijaju našeg najvećeg neprijatelja — strah.
Zbog svesti o slobodi i širini. Koja daje snagu.
Zbog želje da dokučim nepoznato. A prepoznam ga kao vrlo poznato.
Zbog toga što se sa svakim putovanjem menjaš. A ipak na kraju potvrdiš I zavoliš to što jesi.
Zbog toga što se i čarape usmrde ako ih ne menjaš. A kamo li svakodnevica.
Sprati živo blato svakodnevice — jedan od recepata za zdraviji život.
Pa dobrodošli na moje mesto pod virtuelnim suncem! Ovde ćete ponajviše uzivati vizuelnim čulima, što je i svrha svakog puta. Uz poneku priču i upustvo za intezivniji doživljaj.
Videćete kakav život postoji tamo negde i koje se ljudske priče kriju na dalekim meridijanima i u tuđim dvorištima. Šta čoveka više može zaintrigirati i oduševiti nego misao da je tamo negde život toliko drugačiji… A opet i umiriti jer su ljudske sudbine ipak negde slične. Naša nadanja, strahovi, želje, tuge, sreće i nesreće.
Putovanja, ona životna, počinju jos od moje desete godine sticajem balkanskih okolnosti i nastavljaju se sve do danas. Bilo je tu i onih iscrpljujućih, rizičnih, ali samo naizgled besmislenih. Bilo je i drugih, uzbudljivih, željenih. Upisanih u moj “tefter” odavno, u mom karakteru, glavi i srcu.Kad imate jednu životnu pustinju pred sobom ili ipak nepregledni okean, da li ćete ih preći i kako, zapisano je negde u karakteru. Kao što Lorens od Arabije kaže kada ga svi u neverici pitaju kako će preći pustinju Nefud peške: “Zapisano je” (pokazujući prstom na čelo). Možda vam i najmanje brdo dodje kao Mont Everest. A Indijski okean samo Obedska bara.
Svako putovanje je jedan mali životni ciklus, kada se ruše predrasude, očekivanja, proživljavaju drugačiji dani, živi neki drugi život. Ukratko mala smrt i ponovno rađanje.
Za kraj podeliću jedan od mojih omiljenih priručnika kako “putovati” kroz život, do kraja. Nije Lonely planet edicija, niti “10 stvari koje morate obići/uraditi inače ćete zažaliti” članak. Već jedna pesma.
Itaka
Kad kreneš na put prema Itaci
poželi da dug to bude put,
pun pustolovina, pun spoznaja.
Ni Lestrigonaca ni Kiklopa,
ni srdita Posejdona ne boj se!
Takve na svom putu nikada susresti nećeš,
ako ti misao ostane uzvišenom,
ako ti birani osećaji duh i telo prožmu.
Na Lestrigonce i Kiklope, na divljeg Posejdona naići nećeš,
ako ih ne nosiš u duši svojoj,
ako ih tvoja duša ne stavlja pred tebe.
Poželi da dug to bude put.
Svitanja letnjih neka bude mnogo
kada ćeš radosno i zadovoljno ulaziti u luke prvi put viđene:
zastani na feničkim trgovima,
i nabavi krasnu robu,
sedefe, koral, ćilibar I slonovaču,
i razbludnih mirisa svake vrste:
koliko god voliš razbludnih mirisa,
pođi u mnoge egipatske gradove,
da se poučiš i naučiš od mudraca.
Uvek na umu imaj Itaku.
Stići tamo tvoja je sudbina.
Ali ne požuruj nikakvo putovanje.
Bolje je da mnogo godina traje,
i da kao starac pristaneš na otok,
bogat onime što si na putu stekao,
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti da.
Itaka ti je dala lepo putovanje.
Bez nje ne bi krenuo na put.
Ništa ti više ona nema dati.
I ako je siromašnom nađeš,
Itaka te nije obmanula.
Tako mudar kakav si postao,
s tolikim iskustvom,
već si shvatio šta Itake znače.
Konstantin Kavafi
A putovati se mora…
